Читаем Tornjevi ponoći полностью

Lan nije zauzdao Mandarba. Da se zvuk kopita promenio, to bi bilo upozorenje za one koji dolaze. Tiho je digao luk, osećajući kako mu se prsti znoje u rukavicama od meke jelenske kože. Stavio je strelu na luk i pažljivo ga zategao, privlačeći strelu sve do obraza, udišući njene mirise. Guščja pera, smola.

Jedna prilika se pojavi iza južnog obronka. Čovek se ukoči, a stari čupavi tovarni konj ga obiđe i nastavi dalje. Zaustavi se tek kada mu se konopac privezan oko vrata zateže.

Čovek je bio u smeđoj košulji i prašnjavim čakširama. Za pojas je zadenuo mač, a ruke su mu bile mišićave i snažne, ali nije delovao preteće. Zapravo, delovao mu je nekako poznato.

„Lorde Mandragorane!", uzviknu taj čovek, pa požuri napred, vodeći konja za sobom. „Napokon sam te pronašao. Pretpostavio sam da ćeš putovati Kremerskim drumom!"

Lan spusti luk i zauzda Mandarba. „Poznajem li te?"

„Doneo sam potrepštine, milostivi!" Čovek je crnokos i preplanule puti. Verovatno krajiškog roda. Produžio je prema Lanu, preterano poletan, cimajući debelim prstima konopac kojim je pretovareni konj bio vezan. „Računao sam da nemaš dovoljno hrane. Poneo sam i šatore - četiri komada, za svaki slučaj - kao i nešto vode. Hrane za konje. I..."

„Ko si ti?", prasnu Lan. „I otkud znaš ko sam ja?"

Čovek se lecnu i zastade. „Ja sam Bulen, milostivi. Iz Kandora."

Iz Kandora... Lan se sećao jednog vižljastog mladog glasnika. Sa iznenađenjem, uvide sličnost. „Bulene? Čoveče, pa to je bilo pre dvadeset godina!"

„Znam, lorde Mandragorane. Ali kada se u palati proneo glas da je Zlatni ždral razvijen, znao sam šta mi je činiti. Dobro sam savladao mačevanje, milostivi. Došao sam da jašem s tobom i... "

„Glas o mom putovanju proneo se čak do Aesdaišara?"

„Da, milostivi. El'Ninaeva je došla kod nas, vidiš. Kazala nam je šta si uradio. Drugi se prikupljaju, ali ja sam pošao prvi. Znao sam da će ti biti potrebne namirnice."

Plamen spalio tu ženu, pomislio je Lan. Još ga je naterala da se zakune da će prihvatiti sve koji budu želeli da jašu s njim! Pa, ako ona može da se igra sa istinom, može i on. Lan je kazao da će prihvatiti sve koji budu želeli da jašu s njim. Taj čovek nije konjanik. Stoga, Lan može da ga odbije. To je bedna razlika, ali dvadeset godina provedenih u društvu Aes Sedai naučilo ga je kako da pazi šta priča.

„Vrati se u Aesdaišar", kaza mu Lan. „Reci im da je moja žena pogrešila i da nisam razvio Zlatnog ždrala."

„Ali... "

„Sine, nisi mi potreban. Sada odlazi." Lan mamuznu Mandarba da krene hodom, pa prođe čoveka koji je stajao na putu. Nekoliko narednih trenutaka, Lan je mislio da će njegovo naređenje biti poslušano, mada ga je savest mučila zbog poigravanja sa zavetom koji je dao.

„Otac mi je bio Malkijerac", javi se Bulen iza njega.

Lan samo produži.

„Poginuo je kada mi je bilo pet godina", doviknu Bulen. „Oženio se Kandorkom. Oboje su ubili razbojnici. Ne pamtim ih najbolje. Sećam se samo jedne stvari koju mi je otac rekao: da ćemo se jednoga dana boriti za Zlatnog ždrala. Ovo je sve što mi je ostalo od njega."

Lan nije mogao a da se ne osvrne dok je Mandarb nastavljao napred. Bulen je držao tanku kožnu vrpcu, hadori kakav na glavi nosi svaki Malkijerac koji se zavetovao da se bori protiv Senke.

„Nosio bih hadori svog oca", doviknu Bulen, sve jačim glasom, „ali nemam koga da pitam mogu li. Takav je običaj, zar ne? Neko mora da mi podari pravo da ga stavim. Pa, želim da se borim protiv Senke do kraja svog života." Spusti pogled na hadori, pa onda opet diže glavu i viknu: „Hoću da se suprotstavim mraku, al'Lane Mandragorane! Zar ćeš mi reći da ne mogu?"

„Idi Ponovorođenom Zmaju", odvrati mu Lan. „Ili u vojsku svoje kraljice. Primiće te."

„A ti? Zar ćeš jahati sve do Sedam kula bez ikakvih potrepština?"

„Loviću."

„Izvinjavam se, milostivi, ali jesi li ti video ove krajeve? Pustoš se primiče sve više i više ka jugu. Ništa ne raste, čak ni u krajevima koji su nekada bili plodni. Divljač je retka."

Lan se pokoleba, pa zauzda Mandarba.

„Pre svih onih godina", doviknu Bulen, hodajući napred i vodeći svog tovarnog konja, „nisam ni znao ko si ti, mada jesam znao da si izgubio nekoga od nas ko ti je bio mnogo drag. Godinama sam psovao samog sebe zbog toga što ti nisam bolje služio. Zavetovao sam se da ću se jednoga dana boriti rame uz rame s tobom." Priđe pored Lana. „Pitam tebe, zato što nemam oca - mogu li da nosim hadori i da se borim uz tebe, al'Lane Mandragorane? Kralju moj?"

Lan lagano uzdahnu, prigušujući osećanja. Ninaeva, kada te sledeći put budem video... ali više je nikada neće videti. Pokuša da ne razmišlja o tome.

Jeste dao zavet. Aes Sedai mogu da izvrdavaju svojim obećanjima, ali da li to njemu daje pravo da čini to isto? Ne. Čovek je onakav kakva mu je čast. Ne može da odbije Bulena.

„Jahaćemo u potaji", reče mu Lan. „Nećemo razviti Zlatnog ždrala. Nikome nećeš govoriti ko sam."

„Da, milostivi", kaza Bulen.